Шездесет осма НИН-ова награда биће додијељена у понедјељак, 24. јануара, а жири у саставу Марија Ненезић, Бранко Кукић, Иван Миленковић, Марјан Чакаревић и Теофил Панчић (предсједник) од 17 наслова из ужег избора одабрао је шест романа за финале, саопштено је на посљедњој одржаној сједници.
Финалисти су: Илија Ђуровић: „Сампас“ (Трећи трг/Сребрно дрво), Елведин Незировић: „Оно о чему се не може говорити“ (Лагуна), Милена Марковић: „Деца“ (ЛОМ), Владимир Копицл: „Шпанска чизма“ (Лагуна), Срђан В. Тешин: „Мокринске хронике“ (Архипелаг), Давид Албахари: „Поговор“ (Чаробна књига). Албахари је раније добио НИН-ову награду за роман „Мамац“ 1996. године, а више пута се налазио у најужем избору. У ужем избору ове године било је, како је већ наведено, 17 романа, а у шири избор жири је био уврстио 43 наслова, које је одабрао међу чак 196 наслова који су испунили пропозиције за додјелу најзначајнијег књижевног признања у Србији.
Прошле године НИН-ову награду добио је Светислав Басара за роман „Контраендорфин“ у издању „Лагуне“, чиме је постао двоструки добитник тог књижевног признања, које је добио и 2006. године за „Успон и пад Паркинсонове болести“. Подсјећамо, прије двије године чак 18 писаца бојкотовало је НИН-ову награду, а и прошле године дио јавности није био одушевљен избором Басаре за лауреата, јер је у књизи наводно ниподаштавана поезија Десанке Максимовић.
Ове године о контроверзама које прате НИН-ову награду говорио је писац Дејан Тијаго Станковић, који тврди да истој читаоци све мање вјерују.
„Мислим да је то зато што већ дуги низ година жирији нису успели да из наше књижевне продукције издвоје нешто што ће остати запамћено, а то не мора да буде баш класик. Верујем да је за ту деградацију, тако карактеристичну за све наше институције, најкривљи сам НИН, коме је то можда најјачи преостали бренд, али они не умеју да га хендлују. Било би довољно да се потруде и проуче како се у савременом свету формирају жирији за књижевне награде“, истиче Станковић.
Ипак, без обзира на критике на рачун саме награде и избора добитника, НИН-ова награда и даље привлачи највише пажње јавности у српској књижевности, али и у региону. Награда је први пут додијељена 1954. године, а до распада Југославије додјељивана је писцима са простора бивше државе. Први добитник био је Добрица Ћосић за „Корене“, а награђен је и 1961. године за „Деобе“. Двоструки добитници су, уз Светислава Басару, и Живојин Павловић („Зид смрти“, 1985; „Лапот“, 1992) и Драган Великић („Руски прозор“, 2007; „Иследник“, 2015), а једини троструки лауреат је Оскар Давичо („Бетон и свици“, 1956; „Глади“, 1963. и „Тајне“, 1964).
