Пред љубињским ратарима је, према свим пољопривредним параметрима, доста тешка година, што је, осим великог овогодишњег поскупљења прихране и заштитних средстава, условила и чињеница да велика вјештачка акумулација изграђена за потребе наводњавања – пушта воду, али и младо становништво све више одлази па земљу нема ко ни да ради.
„Тренутно спроводимо ИФАД-ов пројекат гдје се са 50% субвенционише производња кромпира, лука и паприка, па ће се на тај начин олакшати повртарима да барем заштиту и прихрану добију по повољнијим цијенама, али ако година буде сушна, а такозвано велико језеро буде пуштало воду, тешко да ћемо имати велике користи од нашег труда“, каже Драгољуб Сорајић, шеф Одсјека за привреду општине Љубиње.
Пројекат према коме је, поред некадашњег малог језера у коме се сакупљала кишница за наводњавање, саграђено и велико, пропао је због тога што је фолија која је требало да држи воду била шупља, па, иако је крпљена, поново је пропустила воду, тако да се тренутно траже могућности помоћу којих би се вода задржавала у језеру јер ће, ако буде сушна година, на љето требати доста воде да се културе одрже.
„Судећи по тек посијаним расадницима у некад традиционалном дувањарском крају, већ неколико година дуван је спорадична биљка у Љубињу па ће под овом културом бити свега двадесетак хектара и то на малим парцелама од један до два дунума. Сади га само онај ко је навикао, иако знају да нема организованог откупа, а све мање је и накупаца за црно тржиште па је код многих и прошлогодишњи род остао непродат“, наводи даље Сорајић.
С обзиром на све драстичнија поскупљења вјештачких ђубрива, у љубињској фирми „Кока продукт“ за производњу јаја и пиленки, кокошје ђубриво се, како кажу, ни тренутка не задржава на лагерима, већ су све количине унапријед резервисане с обзиром на то да је ово доста јефтинија варијанта прихране ораница.
Кокошје ђубриво се, кажу у надлежном општинском одјељењу, продавало добро и раније, али се морало одвозити према столачким и љубињским ораницама, а сада сами ратари долазе на фарму и траже да им се оставе потребне количине.
Због великих улагања и немогућности наводњавања, у Љубињу се већ почело одустајати од садње паприке која је некад добро пролазила па се највише сади црни лук, којег је посађено од 15 до 18 хектара, али и бијели лук за чију прераду постоји и фабрика у Љубињу и под којим су површине од осам хектара.
Занимљиво је да је на посној љубињској земљи највише ораница под озимим житима, око 60 хектара, док двадесетак хектара отпада на јара жита, али то највише сију домаћини који имају своју механизацију и који се баве сточарством па се жита, која иначе добро рађају, користе за исхрану стоке.
Извор: Независне новине
