Црква Рођења пресвете Богородице у селу Хум је саграђена давне 1713. године, а посљедње три године становници овог мјеста обнављају своју светињу. У току је осликавање цркве што су мјештани, уз благослов владике Димитрија, препустили Бранки (Анђелић) Вулић, академској сликарки из нашег града.
Бранка (Анђелић) Вулић је 2013. године завршила Факултет ликовних умјетности у нашем граду, смјер сликарство. Нажалост, и сада је на Бироу за запошљавање. Одрадила је приправнички стаж у Гимназији „Јован Дучић“, а за егзистенцију се бори продајом слика, које најчешће ради, у омиљеној јој техници акварел.
„Мој покојни отац Зоран Анђелић је био академски сликар. Био је прва генерација требињске Академије. Брат Бранко и ја смо близанци. Одрастајући уз оца умјетника, рано смо ушли у свијет кистова, штафелаја, сликарских техника, историје умјетности… Одрастање уз њега било је поезија. И брат је даровит, али се опредијелио за Пољопривредни факултет и ради као инжињер агрономије. А ја сам послије завршеног факултета, а како није било изгледа да се запослим, прихватила позив колегинице са факултета – Тање Миjић Ненадовић, да будем дио тима који је фрескописао једну цркву поред Београда. Био је то тим Умјетничке радионице Лазарус и реномираног фрескописца Радана Радојловића. Ту сам упознала изузетне професионалце од којих сам доста научила, а они су ми дали прилику и да радим и на скели“, објашњава нам Бранка како је дошло до тога да она, коју препознајемо по акварелима Требиња, осликава цркву.
И Бранка, као и сви студенти Факултета ликовних умјетности, током студирања изучавају зидно сликарство. По сопственом признању, основ који је стекла на факултету умногоме јој је помогао, јер су на вјежбама правили фришки малтер и сликали пигментом и везивом.
„Наш комшија Тихомир Тихо Јовановић, који је иначе са Хума, у контакту са мојим супругом сазнао је да сам се ја бавила фрескописом. Он ми је, у договору са осталим становницима Хума, понудио да осликам њихову светињу. Прихватила сам њихову понуду уз услов да добијем благослов Епархије и владике Димитрија с обзиром да ја као жена не бих смјела улазити у олтарски дио, а хтјела сам и да Епархија да благослов за моје цртеже, за идејно рјешење… Супруг и ја смо контактирали Епархију јер, искрена да будем, без његове помоћи не бих могла испоштовати рокове. Ја, као жена, требам и помоћ око скеле и око многих физичких послова. Добили смо благослов, а затим је епархијска комисија одобрила моје цртеже и почели смо са радовима“, евоцира успомене Бранка на период од прије отприлике годину дана када је, признаје нам, осјећала велики страх и одговорност.
„Идеја је била да се у олтарском дијелу ослика Мајка Божија – Ширшаја пошто је црква посвећена Рођењу пресвете Богородице. То је предивна фреска Богородице раширених руку са Богомладенцем у крилу, којој са стране саслужују анђели. Та композиција се назива „Шира од небеса“ (црквенословенски „Ширшаја небес“). Приступили смо радовима и први корак је био да припремимо зидове за сликање. Кући сам урадиле цртеже и скице, а у цркви је сљедећи корак био да угљеном на зид пренесем те цртеже. Онда бришем угљен да ми не остане прашина, а четкицом и бојом стварам цртеж. Дакле, прво је осликана Ширшаја. Желим поменути да је осликавање олтарског дијела финансирао, нажалост недавно преминули, Стеван Колак. Кад је завршен олтарски дио мјештани су прикупили средства да се наставе радови па смо прешли на фреску Пантократора те фреске Вазнесења као и Рођења и Крштења Господа Исуса Христа. Остало је још да се ослика дио изнад улазних врата“, наставља ова академска сликарка, али на првом мјесту супруга и мајка Зоране и Чеда и додаје да јој је супруг Никола био огромна подршка, али и помоћник у раду.
Од Бранке сазнајемо да је цркву осликала секо техником на сувом малтеру са акрилним везивима те да јој је главна сатисфакција била радост на лицима мјештана кад су угледали прву фреску.
„То одушевљење се нити може сакрити нити одглумити, а тек њихове ријечи захвалности и чврст стисак руке. Значе ми и похвале владике Димитрија. Улили су ми додатно самопоуздање“, прича нам Бранка и посебно се захваљује комшији Тиху Јовановићу, али и свим мјештанима Хума, који су их срдачно дочекали и гостили, али јој и пружили прилику да покаже свој таленат.
Рок за завршетак радова је април када би требало да буде и освјештање цркве, а Бранка ће се потрудити да до тада црква заблиста. Баш као што је у њој заблистала Ширшаја.
Секо техника (Fresco secco)
„Fresco secco слика изводи се на осушеном малтеру пигментима везаним неким везивом. Најбоље везиво за сликање secco техником је казеин. Боракс казеин спрема се од једног дијела казеина и приближно осам дијелова воде. Након припреме (отапања у раствору боракса) мора се разриједити водом, најмање у односу 1:1 јер би иначе брзо прешао у тврдо желатинозно стање. Кречни казеин је најбоље везиво за fresco secco технику. Сваки дан се припрема нови казеин јер је покварљив. Подлога се припрема од два слоја малтера. Први служи као арматура, а може садржати и цимент. Други слој се поравна и заглади. Сушење малтера траје десетак дана“, објашњава нам умјетница технику којом је радила, која је до сад имала неколико самосталних и више колективних изложби, а члан је Удружења ликовних умјетника Источне Херцеговина (УЛУИХ) те учесник више колонија у Херцеговини, Суботици и у Броду.
Татиним стопама – 30 година искуства и 5 минута рада!
Бранкин отац, академски сликар Зоран Анђелић, нажалост преминуо је млад, али је стигао јавност да задиви акварелима. Остао је упамћен по дефиницији акварела: „ 30 година искуства и 5 минута рада!“. Његовим стопама кренула је и кћи мезимица. Омиљени мотив обома је Требиње. На Бранкиним доминира Требишњица, лађе…
„То је тешка техника јер нема поправки. Требиње сликам у акварел техници јер је за мене Требиње прозрачно, ведро, лепршаво, њежно… Мислим да нема континента на коме нема мог акварела са мотивом Требиња и помало ми је жао што немам прецизну евиденцију гдје је која слика завршила. Мада ми доста људи у знак захвалности пошаље фотографију зида у стану гдје је моја слика“.
Оца и кћер сад повезује и фрескопис јер је покојни Зоран осликао фреску Пантократора у цркви у Горњем Врбну. Сјећа се Бранка да је са оцем радио и брат Бранко, а да му је око везива и пигмената помогао отац Стеван Ковачевић те да је отац ту фреску радио на платну.
Сликарство је лутрија!
„Од сликарства се данас тешко живи. Сликарство је лутрија. Никад се не зна кад ће наићи купац, а новца увијек фали. Поготово ако сте мајка двоје мале дјеце. И супруг Никола је радио у Дубровнику, али је због короне остао без посла. Сад смо обоје на Бироу. Тешко јесте али, хвала Богу, здрави смо па ће ваљда и посла бити. За сада слике продајем у току љетње сезоне на штанду, на пијаци те преко фејсбук странице – Branka ART, инстаграм странице – brankaa28, у галерији Дражена Милића у тунелу, у галерији Бокић….“, отворено прича Бранка (Анђелић) Вулић о проблему незапослености.
Извор: Сајт Радио Требиња
